Bol vas promeni dublje nego što to učine uspeh ili bilo kakva sreća. On oblikuje vašu percepciju života, vaše vrednosti i prioritete, ciljeve i snove. To čini da shvatite da ne možete da odaberete događaje koji su se odvijali pred vašim očima, niti tugu koja vam je prekinula život. Bol čini da shvatite koliko imate sposobnosti da izdrži i dalje dišete.
Teško prevodivo, ali onome ko je izgubio apsolutno razumljivo…
Upamtite da niko, ali baš niko, nije imao
upravo onakav odnos kakav ste vi imali sa svojim detetom.
Niko neće osetiti onaj probadajući bol, agoniju i nedostajanje
koje osećate za svoje dete koje ste izgubili.
Zbog toga niko nema pravo da vam daje, a da niste ni tražili,
savet kako da se ponašate u vreme praznika, niti bilo kog
drugog dana u godini.
Anđela Miler
Neko je rekao da je čovekov najveći gubitak kad se suoči
sa gubitkom deteta. To je tačno.
To iskustvo ne samo da vas promeni, ono vas ruinira.
Ostatak vašeg života je jedan drugi nivo.
Da li bol vremenom umine?
Ne, samo je drugačiji. Ostaje zauvek, sve dok i vi ne umrete.
Glorija Vanderbilt
Kada izgubite dete, ljudi automatski žele da se povežu sa vama na neki način; valjda je to u ljudskoj prirodi.
Kada doživite smrt deteta, to vas kao osobu promeni; ono što ste nekad bili tog trenutka nestaje. Neka senka prekrije vaš svet a vi ste i dalje prisiljeni da živite u njemu.
Ne mogu a da se ne osetim frustrirano kada neko pokuša da uporedi moju situaciju na način da umanji moja osećanja. Gubitak deteta je iskustvo koje je nezamislivo. To je tema o kojoj ne pričate glasno kad pričate o svom detetu. To je poglavlje knjige koje preskačete kad čitate “Šta da očekujete kad očekujete.” To je najgora noćna mora svakog roditelja, najveći strah. Gledati svoje dete kako pati je bolno; ostavlja vas bespomoćnim i uplašenim. Ja to razumem. Ja to znam. Kada se taj strah zameni realnošću, onda se sve menja. To vas odvaja od drugih roditelja, to vas postavlja u drugu kategoriju.
Vaš najveći strah od gubitka deteta je upravo to: strah. Vaš strah je moja priča. Ja sam kao zatvorenik u kavezu; čak ne možete ni da me posetite. Vi mislite da možete da se povežete sa mnom, mislite da znate kako se osećam ali ne znate uopšte. Ovde je sve drugačije; sve čak drugačije miriše. Niti jedan deo vas ne može ni najmanje da pojmi to osećanje, a to je dobra stvar, verujte mi. To nije osećaj koji želite da spoznate. Ne želite da budete u tom svetu. Učinila bih sve da vas toga poštedim.
Vratila sam se u istu bolnicu sa ćerkom koja je bila bolesna. Odvela sam je u istu bolnicu u kojoj je moje dete umrlo na mojim rukama. To je kao direktan šamar.
Videla sam svoje dete na ivici života. Ispričali su mi o verovatnoći preživljavanja. Znam šta znači dobiti poziv kojim vam saopštavaju da je kraj. Znam kako izgleda sahraniti dete. Znam kako izgleda birati garderobu za sahranu. Poznajem osećaj nemanja vazduha. Znam kako izgleda ostanak na ovom svetu a čini vam se da ništa više ne postoji. Znam kako izgleda skupiti svu dečiju odeću u kutiju. Poznat mi je put do groblja sa svežim cvećem. Nikada neću zaboraviti miris sveže iskopane zemlje. Jasno mi je kako izgleda najtužnija tuga, koja vas prevrće iznutra. Znam kako izgleda kad sve svoje emocije prostrete na sto, tako da ih svi vide. Kako izgleda kad vas ceo svet sažaljeva u jednom momentu a onda u drugom su srećni što to nisu oni.
Da li vi poznajete to?
Ako niste izgubili dete, onda ne poznajete. Zato molim vas da razumete, da vaše iskustvo bilo kog gubitka u poređenju s mojim, mi nanosi bol.
Mišel Heksbi, 16. mart 2016.
Često se pitam da li moji prijatelji razumeju šta za mene znači to što sam te izgubila?
Tu se ne radi o tome da li sam prihvatila da si otišao. Ja sam svesna da nisi pored mene fizički.
Tu se ne radi o tome da li sam krenula dalje. Ja koračam ali ne dalje od svojih misli. Ne znam da li neko misli da je moguce zaboraviti nekoga ko je u glavi od ranog jutra do kasne večeri.
Ja još učim da ne posegnem za telefonom i zovem te.
Ja se još navikavam na to da nemam više naše šale i ozbiljne stvari koje smo delili.
Meni još uvek nedostaju tvoje jake ruke koje su najnežnije grlile i dizale me visoko i vrtele u krug, a ja naivna mislila da mogu da padnem na tebe i povredim te.
Ja ovo pišem sedeći za tvojim kompjuterom, u tvojoj stolici, pričajući s tobom na taj način.
Ja čekam snove da mi ispričaš šta sad radiš i šta ja da radim.
Čudno vam je prijatelji? Nije, jer možda ću vam jednom na pitanje – Kako si? Odgovoriti – Ne želite da znate.
Među javom i međ’ snom
Ljubav nije opipljiva. Ne može se videti ni izmeriti, ali svejedno postoji.
Energija se ne može stvoriti ni uništiti – ona se samo transformiše.
Verujem tako je i sa ljubavlju kad neko umre. Ljubav koja postoji opstaje,
i dalje nevidljiva, i dalje nemerljiva, ali postoji. Ona je zaključana i sigurna
u vašem srcu. Jedino se drugačije proživljava, u uspomenama i snovima.
Biti potpuno voljen je izvor snage koji niko ne može da vam oduzme.
Fizičko mesto koje je pripadalo tebi
ostaje prazno ali i opipljivo
u svakom prazniku, na svakom putovanju,
u svim posebnim prilikama,
ili porodičnim okupljanjima.
Tvoje odustvo se oseća i
kao nekom ko je bio toliko dobar
ja ću to mesto uvek gledati sa poštovanjem,
kao stalni podsetnik na ljubav koju nastavljamo da delimo s tobom.
Kad izgubite nekoga koga volite, teško je znati kako da nastavite svoj život. Izgleda kao da je svet došao svom kraju, a onda shvatite das vet nastavlja sa vama ili bez vas i vaših voljenih. Izgleda vam da niko ne razume ono kroz šta prolazite, izolovani ste, što samo pojačava vaš osećaj tuge. Niko u stvari ne razume da vaš život više nije ono što je bio, nikad više neće biti isti. Vi ne tugujete samo za onima koje ste izgubili nego i zato što vaši planovi za budućnost ne postoje.
Zalečenje je kompleksan process i potrebno je vreme. Ako se vaše slomljeno srce i zaleči, vi ćete i dalje oplakivati vaše voljene, ali možete naći mesto gde ćete se dobro osećati sa svojom tugom, pa možda osećati i neko zadovoljstvo.
Moja tuga se proteže unazad deset godina, kad su moji muž i sin umrli u dve godine zaredom. Pokušala sam različite metode ublažavanja tuge ali ono što mi je najviše pomoglo jeste pomaganje drugima koji su iskusili sličnu bol.
Na vrhuncu svoje borbe pročitala sam kinesku priču o semenu slačice i ta priča je na mene ostavila snažan utisak. Žena koja je izgubila sina jedinca odlazi kod jednog mudraca i traži da on svojim molitvama ili magijom vrati njenog sina. On je šalje po seme slačice iz doma koji nikad nije iskusio tugu. Tragajući od doma do doma, shvatila je da ne postoji nijedan da u njemu nije bilo tuge, a ona je onda pomagala raznim ljudima da se sa tugom izbore. Na kraju je razumela da njen zadatak nije bio da nađe to seme nego da kroz podršku drugima zaleči svoju bol.
Tako sam i ja shvatila da treba da pronađem oni koji se bore sa istom boli kao i ja. Slušajući njihove priče, koje su slične mojoj, deleći bol sa drugima i moj bol je nekako bivao manji,
Ne morate fizički da pronađete ljude koji tuguju. Pomaganje drugima možete da uradite na toliko mnogo načina…spašavajući životinje, volontirajući u lokalnom skloništu za beskućnike, dajući podršku starima ili osobama sa invaliditetom. Verujem da deo olakšanja dolazi iz činjenice da kad pomažete drugima u njihovoj borbi, pomažete i sebi. Mi smo svi povezani i samo zajedno možemo da uradimo mnogo stvari, pa i umanjimo bol.
Ronda O’Nil, 6. novembar 2016, Druga strana komplikovane tuge
Medju javom i međ' snom 