Do not judge…/Ne osuđujte…

“Do not judge the Grieving Mother. She comes in many forms. She is
breathing, but she is dying. She may look young, but inside she has become ancient. She smiles, but her heart sobs. She walks, she talks, she cooks, she cleans, she works, she IS …but she IS NOT, all at once. She is here, but part of her is elsewhere for eternity.” ~Author unknown

magla

“Ne osuđujte majku koja tuguje. Ona ima mnoga lica. Ona diše i ona umire. Možda izgleda mlado, ali iznutra je prastara. Ona se smeje, ali njeno srce jeca. Ona hoda, govori, kuva, čisti, radi, ona JESTE…ali ona NIJE, sve zajedno. Ona je ovde, ali deo nje je negde drugo zauvek. ~Nepoznat autor

Tuga nekad izgleda kao predvorje pakla

Džad Gibs, https://themighty.com/2017/05/grief-feels-like-limbo/

Limbo se definiše kao “stanje produžene neizvesnosti ili poricanja.” Kad upadnem u to stanje, čini mi se kao da sam u “zečjoj rupi.” Zečja rupa se definiše kao “lavirint koji često nema rešenje – predvorje pakla.”

Za mene je tuga definitivno vreme nesigurnosti. Iako znam da će to vreme proći, moja osećanja se ne slažu sa mojim razumom. Unutrašnji sukob se razvija između onog što znam da je istina i onoga što osećam da je istina.

limbo-1280x427Kad sam bio dete, u mom kraju je bilo mnogo snežnih oluka. Ljudi nisu mogli da voze automobile. Moja porodica i komšije su pešačili do najbliže prodavnice, par kilometara. Nanosi snega su bili toliki das u pokrivali krov garaže. Želeo sam da posetim prijatelja koji je živeo preko ulice i na pola puta sam shvatio da ne mogu dalje, das am zaglavljen. Morao sam da se vratim nazad kući.

Tako je i sa tugom “korak nazad, dva koraka napred.” Odluka da ipak zakoračite korak nazad može biti užasna. Možda je to strah da ako zakoračimo unazad nikad više nećemo moći krenuti napred.

Nekada nas razni datumi kao okidači vraćaju korak nazad. Takve situacije nas nekad smeštaju na mesto na kome ne želimo da budemo. Nekad neke stvari želimo da zaboravimo, nekad su neke uspomene tamna strana naše tuge i izuzetno bolne.

U stvarnosti često ne možemo da izbegnemo takve trenutke, ali prihvatajući bol i gubitak mogu da budu i korak napred i korak nazad. To je prosto situacija u kojoj svako nalazi svoj put. Svake godine su rođendani, godišnjice, praznici i od toga ne možemo pobeći, ali možda možemo da napravimo izbor.

Možemo svesno da prihvatimo korak unazad, kako bismo zakoračili dva unapred i izbegli limbo – kao predvorje pakla.

Kao što se voda u reci stalno kreće, menja ali traje i naša tuga može da bude kao reka. Možemo da pokušamo da je zaustavimo, da je zagradimo, kontrolišemo tok, ali će reka naći svoj put dalje.

Sasvim je u redu koraknuti unazad i toga se ne treba plašiti. Kao i reka, i mi ćemo naći svoj put dalje, nastavićemo iako smo nekad privremeno skrenuti sa toka.

I ja sam, svojevremeno, pronašao put do kuće mog prijatelja. Našao sam drugi put a i sneg se otopio pod suncem.

Ne mogu da te pustim

Nekad, dok razmišljam o tebi, pitam se da li i ja tebi nedostajem, kao što ti nedostaješ meni. Samo nebo zna, da o tebi mislim svakog sekunda, svakog dana.

Razmišljam o svemu što smo imali tokom tvog života ovde, samnom. I svi događaji su, osim poslednjeg, bili sreća za mene. Nismo se pozdravili, tvojom ili voljom nekog drugog.

Ostala je ljubav, ostali su naši susreti u snovima, ostale su misli, sećanja, ostao si TI i zato ne mogu da te pustim.

Među javom i međ’ snom 

IMG_9741_0

 

Kad počnete da zaboravljate i gubite stvari

Gman8361, 12. juli 2017, www.thegrieftoolbox.com

“Počela sam da brinem o svom pamćenju. Zaboravljam i gubim stvari. Moje pamćenje je odjednom grozno. Da li sam preopterećena tugom?” upitala me Liza.

Lizin sin Nik je obožavao fudbal. Počeo je kao kvoterbek u srednjoj školi. Nakon polovine sezone počeo je da dobija vrtoglavice i jednog dana je kolabirao na treningu. Više nije došao svesti i nakon nedefinisanog srčanog problema je umro u 16 godini.

photodune-256868-depressed-in-fog-s_0“Neću ga videti kao diplomca, zaljubljenog, oženjenog,” rekla je Liza, gledajući trofeje na Nikovom stolu. “Imamo još dva tinejdžera, ali kuća je svejedno nekako prazna. Takav je i moj mozak. Ima dana kako sam apsolutno van svega. Juče, da budem iskrena, nisam mogla da se setim svog imena.”

 

Tuga nam oduzima strašno mnogo vremena i energije. Kao rezultat toga, izgleda da možemo da koristimo manje mozga za svakodnevni život. To nije trajno stanje. Zaboravnost je privremena i uobičajena reakcija na tugu.

Sa manje mentalnog prostora, zaboravljamo stvari, dogovore i zašto smo ušli u neku prostoriju. Naravno čini nam se da uopšte ne možemo da pronađemo svoje ključeve.

Moguće je da se pojave i rupe u sećanju na neke prošle dane. Ne možemo da se setimo šta smo radili nekog dana ili šta smo imali za doručak onda kad…neka sećanja se mešaju i izgleda kao da se neke stvari nisu ni desila – bar ih se mi ne sećamo.

Zaboravnost je prirodna u vreme tugovanja nakon gubitka voljene osobe, ali moguće je i da neko ko je pretrpeo gubitak kaže ovo

„Neverovatno je, ali ja se sećam svega i pamtim sve, jer jedino na šta mogu da mislim si ti”.

 

Svakidašnja jadikovka

Tin Ujević, Zabavnik, 1917.

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
što sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

Tears_of_the_Savior_Door_To_Glade

–O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

Od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!

Majci koja tuguje kao i ja

Mišel Heksbi, 2o. septembar 2016, https://themighty.com/2016/09/child-loss-letter-to-mom-who-feels-the-same-grief-as-me/ 

Ti i ja se nikad nismo srele, ali posećujemo isto mesto svakog dana. Obe koračamo istom stazom koja je mračna i nema putokaza. Obe smo vezane za uspomene, kao da nam to održava život. Naše misli lelujaju ka tom mestu koje nas privremeno odvraća od naše tuge.

Ti si osoba koja zna kako je mom stomaku – nerazmrsivi čvor u centru mog bića. Ti poznaješ prazninu mog srca. Tvoje suze su istog oblika kao moje i se kotrljaju niz obraze bez upozorenja. Ti se smeješ kao i ja. To je osmeh tako perfektan drugima i oni se ne pitaju kako ti je.

Naš duboki uzdah se javlja nebrojeno puta, kao podsetnik da treba da dišemo.

Samo ti razumeš kutiju u ormanu u kojoj čuvam sitnice – za koje drugi misle da su besmislice. Nama nisu. To mogu da budu neke mašnice, kamenčić, papir sa porukom, deo odeće u kojima očajnički čuvamo njihov miris, kako bi i dalje bili s nama. Ta kutija je nekad duboko skrivena u ormanu kao neka naša tajna.

nebo

photo by https://maverickmist.files.wordpress.com

Ti si jedina na ovom svetu koja može da me pogleda u oči i kaže: Znam draga prijateljice kako ti je, a volela bih da nije tako.

Tačno po satu svake večeri ležem u krevet, a verovatno i ti. Tada se osećam tako sama, kao i ti. Sa neopisivim bolom, koji znam da razumeš. To je kao nemušti jezik kojim nijedna od nas ne želi da govori.

Priče naše dece su verovatno različite. Staze koje su nas dovele dovde su, takođe, verovatno različite. Ono što nas vezuje je “posle” naše dece. To je bol rastanka sa njima koji naše ožiljke čini istim i ukršta naše puteve.